„Zar je malo što smo matora deca, nego smo još i zla deca.“

Ova kratka, gotovo usputna rečenica nosi u sebi jednu od onih dostojevskovskih misli koje deluju jednostavno sve dok ih ne pokušamo zaista razumeti. Izgovara je Ivan Karamazov Aljoši, u njihovom razgovoru u romanu „Braća Karamazovi“. To nije obična dosetka niti samo ironična opaska o ljudima. U njoj Ivan sažima jednu mnogo dublju i bolniju sliku čoveka: čovek može doživeti starost, steći znanje, iskustvo i društveni položaj, a ipak ostati unutrašnje nezreo — čak toliko nezreo da svoje slabosti pretvara u zlo.

Ivanova formulacija je naročito snažna zbog dve reči: „matora“ i „zla“.

„Matora deca“ predstavljaju ljude koji su fizički odrasli, ali duhovno nisu završili proces sazrevanja. Oni znaju šta je dobro, znaju šta je zlo, umeju da govore o moralu, ljubavi, pravdi i odgovornosti, ali između onoga što znaju i onoga što čine postoji provalija. Kod Dostojevskog upravo tu počinje tragedija čoveka.

Jer dete može biti neodgovorno zato što još ne razume svet. Ali šta ćemo sa čovekom koji razume — i ipak čini suprotno?

Tu počinje drugi deo Ivanove rečenice: „nego smo još i zla deca.“

To „još“ je strašno. Kao da Ivan kaže: nije dovoljno što smo nezreli, nego svoju nezrelost koristimo kao opravdanje za zlo. Čovek bi trebalo da sa godinama postaje odgovorniji, sa iskustvom saosećajniji, a sa spoznajom istine moralno ozbiljniji. Međutim, Dostojevski stalno pokazuje suprotnu mogućnost: čovek može postati obrazovaniji, sofisticiraniji i inteligentniji, a da istovremeno postane sposobniji za samoprevaru.

Zato ova rečenica savršeno odgovara Ivanu Karamazovu.

Ivan nije naivan čovek. Naprotiv. On previše razmišlja. Njegova tragedija nije u tome što ne postavlja pitanja, već u tome što ih postavlja do krajnjih granica. On hoće da razume svet u kojem stradaju nevini, u kojem deca pate, u kojem se dobro i zlo neprestano sudaraju. Njegov razum ne prihvata lake odgovore.

Ali upravo tu nastaje paradoks.

Čovek može biti dovoljno inteligentan da razori sve odgovore, a nedovoljno sposoban da pronađe mir nakon toga.

Ivanova „zla deca“ zato nisu samo kriminalci ili otvoreno pokvareni ljudi. To su i ljudi koji svoje moralne slabosti skrivaju iza inteligencije, ponosa, ideologije ili racionalizacije. Čovek sebi može objasniti gotovo sve. Može pronaći razlog zašto je povredio drugoga, zašto je bio hladan, zašto je ćutao kada je trebalo govoriti, zašto je učinio nepravdu.

I upravo je ta sposobnost samopravdanja jedna od najdubljih Dostojevskovih tema.

Kod njega čovek nije jednostavno „dobar“ ili „zao“. On je biće koje u sebi nosi i anđela i demona, i potrebu za ljubavlju i potrebu za uništenjem, i čežnju za čistotom i želju da upravlja drugima. Čovek često čak i ne zna šta zapravo želi.

Zato „matora deca“ mogu biti strašnija od obične dece.

Dete napravi nepravdu iz neznanja. Odrastao čovek može napraviti nepravdu znajući šta radi.

Ali postoji još nešto.

U ovoj rečenici oseća se i Ivanova samokritika. On ne kaže: „oni su matora deca“, nego govori u množini: „mi smo“.

To je veoma važno.

Ivan ne stoji izvan ljudskog roda kao hladni sudija koji posmatra tuđu pokvarenost. On sebe uključuje u presudu. „Mi“ znači: i ja pripadam tom svetu koji optužujem.

Tu se otvara njegova unutrašnja drama.

Ivan želi da sudi svetu, ali istovremeno zna da ni sam nije izvan njega. Želi da pronađe moralnu istinu, ali ga vlastiti razum vodi kroz sve dublje protivrečnosti. Njegova pobuna protiv sveta nije samo filozofska; ona je duboko lična. On se bori sa pitanjem koliko je čovek odgovoran za ono što misli, želi, govori i čini — i koliko daleko mogu otići posledice jedne ideje kada je čovek prihvati.

Zato ova rečenica nije samo o „zloj deci“.

Ona je o čovekovoj nedovršenosti.

Možda je upravo to ono što Dostojevski najdublje razume: čovek nikada nije potpuno završen. Godine prolaze, lice se menja, kosa sedi, telo slabi, ali unutrašnje dete ostaje. Pitanje nije da li ćemo ostati deca. Pitanje je kakva ćemo deca postati.

Nevina?

Uplašena?

Povređena?

Osvetoljubiva?

Ili zla?

U tome se krije veličina ove male Ivanove rečenice. Ona istovremeno zvuči kao šala, kao ironija, kao priznanje i kao optužnica.

A možda je najstrašnija upravo zato što se iza nje krije mogućnost da čovek jednog dana pogleda sebe i shvati:

ostario sam, ali nisam sazreo.

I još gore:

saznao sam šta je dobro, ali nisam uvek imao snage da ga izaberem.

Dostojevski tu više ne govori samo o Ivanu, niti samo o Karamazovima. Govori o čoveku.

O nama koji ponekad očekujemo od sveta zrelost koju sami ne pokazujemo. O nama koji tražimo pravdu, a prećutkujemo sopstvene nepravde. O nama koji želimo da nas drugi razumeju, dok sami teško razumemo druge. O nama koji smo dovoljno odrasli da znamo posledice svojih postupaka, ali ponekad dovoljno nezreli da ipak učinimo ono za šta znamo da će nekoga zaboleti.

Zato „matora deca“ nisu samo ljudi koji nikada nisu odrasli.

To su ljudi koji su odrasli spolja, a ostali nedovršeni iznutra.

A „zla deca“ nisu nužno oni koji su rođeni zli. To mogu biti ljudi koji su dopustili da ih povreda pretvori u osvetu, ponos u okrutnost, strah u mržnju, a sloboda u samovolju.

I upravo zato Ivanova rečenica ostaje neprijatno savremena.

Jer najopasniji čovek nije nužno onaj koji ne zna razliku između dobra i zla.

Ponekad je mnogo opasniji onaj koji tu razliku savršeno razume — ali pronađe dovoljno razloga da je prekrši.

U tome je duboka dostojevska ironija: čovek je biće koje neprestano pokušava da postane bolje, a istovremeno u sebi nosi sposobnost da postane gore. On želi slobodu, ali se plaši odgovornosti koju sloboda donosi. Želi ljubav, ali ume da povredi onoga koga voli. Traži istinu, ali ponekad više voli sopstvenu zabludu ako mu ona omogućava da mirnije živi.

Zato bih ovu Ivanovu misao pročitao kao jednu vrstu gorkog ogledala.

„Matora deca“ — to smo onda kada godine rastu brže od naše duše.

„Zla deca“ — to postajemo onda kada svoju nezrelost pretvorimo u opravdanje da povredimo drugoga.

A između ta dva pola nalazi se ono što Dostojevski celog života pokušava da pronađe: mogućnost čovekovog moralnog preobražaja.

Jer ako čovek može postati zao, onda mora postojati i mogućnost da iz tog zla izađe.

I možda je upravo zato Ivanovo „mi“ važnije od njegovog „zla“.

On ne kaže: „oni su zla deca.“

Kaže: „mi smo.“

A u toj jednoj reči nalazi se i njegova optužba čovečanstva — ali i njegova pripadnost tom istom, nesavršenom čovečanstvu

Fjodor Mihajlović Dostojevski (Jasmina Branovacki)