Na kraju Drugog svjetskog rata u Jugoslaviji desilo se nešto što će decenijama kasnije ostati kao mrlja na svakoj ozbiljnoj raspravi o odnosu partizana i četnika. Ne zato što se o tome nije znalo, nego zato što se o tome nije željelo govoriti. A sve počinje onog trenutka kada je postalo jasno ko je pobjednik, a ko gubitnik rata.
U jesen 1944. Crvena armija ulazi u Srbiju i približava se Beogradu. U planinama i selima širi se jedna tiha, pomalo panična rečenica:
“Rat skreće u neku novu stranu.”
Četničke jedinice, do tada raštrkane, podijeljene i opterećene saradnjom s okupatorima, shvataju da im se zemlja pod nogama ubrzano mijenja.
Tito taj trenutak dočekuje hladne glave. On već mjesecima šalje pozive svim neprijateljskim formacijama, Mihailovićevim četnicima, domobranima, slovenskim formacijama, da pređu u partizane. Nudi im nešto što se u ratu rijetko nudi: čist početak, oprost, sigurnost. Ustaše i ljotićevci nisu dolazili u obzir. Ostalima su vrata bila širom otvorena.
I dok se u javnosti poslije rata stvarala slika o jasnom, nepomirljivom sukobu između partizana i četnika, u stvarnosti je 1941. postojao sporazum o saradnji, koji je istina bio privremen i kratkotrajan, jer su jedni nastavili putem antifašizma, a drugi se okrenuli saradnji s okupatorom. Mnogi Srbi su bili u nedoumici kojem pokretu da se prikljuće, a često su bili i u jednom i u drugom.
“Šajkača ima dvije strane“, govorio je tada Milovan Đilas.
Ta rečenica koja je mnogo tačnija nego što se nekad želi priznati.
Sama ideja abolicije bila je jednostavna. AVNOJ 20. oktobra 1944., na dan oslobođenja Beograda, donosi odluku: daje se opća amnestija svim pripadnicima Mihailovićevih jedinica. Samo nekoliko sedmica ranije i kralj Petar iz Londona poručuje četnicima da prekinu saradnju s okupatorima. Oni ga ne slušaju. Ali poruku Tita slušaju. Jer ona nosi nešto što je tih dana bilo mnogo važnije, šansu da prežive.
Do kraja rata veliki broj četnika u Srbiji pristupa partizanima. Neki od uvjerenja, mnogi iz straha, a najviše njih iz čiste računice. Dešavaju se scene koje današnja nacionalna sjećanja rijetko spominju. Brade se briju usred noći, uniforme skidaju, zakletve zaboravljaju, a jučerašnji “neprijatelji” već sutra marširaju u istom stroju. Pojedine jedinice koje su samo dan ranije odbijale da se bore protiv nacista sada ulaze u partizanske odrede i odlaze na zapad zemlje kao “oslobodioci”.
I tu dolazi ono što se najrjeđe spominje: u talasu abolicije nisu prelazili samo obični vojnici. Prelazili su i ljudi čije su ruke bile duboko umrljane u krvi. Koljači, lokalni komandiri, egzekutori u civilu, ljudi koje su sela i varoši pamtili po zlu, odjednom su postajali “borci narodnooslobodilačke vojske”. Mnogi od njih nikada nisu odgovarali za ono što su radili. U masi novih pristupnica izgubila su se imena, zločini, lica, cijele biografije. Rat je gutao tragove, a novi poredak imao je druge brige.
Tu se rađa jedan od najvećih paradoksa jugoslavenske historije. Oni koji su do jučer sanjali veliku Srbiju postaju dio sistema koji će se predstavljati kao bratstvo i jedinstvo. Mnogi od njih uskoro će zauzimati odgovorne položaje u komunističkoj administraciji. Time velikosrpska ideologija u njima nije nestala; ona je bila samo prikrivena, upakovana u novo odijelo, tiše, dublje i mnogo pametnije raspoređena.
Koliko je velika bila ta transformacija najbolje govore brojke. Prije abolicije broj partizana u Srbiji bio je iznenađujuće mali: početkom 1944. u cijeloj Srbiji bilo je između 20 i 25 hiljada partizana. To je bilo manje nego u Bosni, manje nego u Hrvatskoj, manje nego u Sloveniji. Ali samo nekoliko mjeseci kasnije, nakon abolicije i masovnog priliva četnika, taj broj naglo skače. Do proljeća 1945. partizanske snage u Srbiji prelaze 100 hiljada boraca. U nekim jedinicama nekadašnji četnici činili su polovinu sastava, u pojedinim brigadama čak i više. O tome se šutjelo jer ni pobjednicima nije bilo drago da se zna ko im je sve došao pod zastavu.
Kada se danas govori o aboliciji četnika 1944. godine, lahko je upasti u zamku jednostavnih tumačenja. Ali to nikada nije bila jednostavna priča. To je priča o strahu, preživljavanju, politici, izdajama i pragmatizmu. Priča o vremenu kada se ljudi nisu dijelili na “dobre” i “loše”, nego na one koji su u pravom trenutku shvatili kuda vjetar puše.
I možda baš zato ta odluka AVNOJ-a i danas visi kao sjenka nad cijelim razdobljem. Jer ono što je trebalo biti oprost pretvorilo se, za mnoge, u zaborav. A zaborav, u našim krajevima, uvijek dođe po svoju cijenu.
ZGODOVINSKA RESNICA !
Ob koncu druge svetovne vojne v Jugoslaviji se je zgodilo nekaj, kar bo desetletja kasneje ostalo kot madež na vsaki resni razpravi o odnosu med partizani in četniki. Ne zato, ker ni bilo znano, ampak zato, ker se o tem ni hotel govoriti. In vse se začne v trenutku, ko je postalo jasno, kdo je zmagovalec in kdo poraženec vojne.
Jeseni 1944. Rdeča armada vstopa v Srbijo in se približuje Beogradu. V gorah in vaseh se širi tihi, rahlo panični stavek:
“Vojna gre v novo smer. ”
Četniške enote se do takrat razpršene, razdeljene in obremenjene s sodelovanjem z okupatorji zavedajo, da se tla pod nogami hitro spreminjajo.
Tito s hladno glavo čaka na ta trenutek. Že mesece pošilja pozive vsem sovražnikovim formacijam, Mihailovičevim četnikom, domobrancem, slovenskim formacijam, naj prestopijo na partizane. Ponuja jim nekaj, kar se v vojni redko ponudi: čist začetek, odpuščanje, varnost. Ustaši in Ljotićevci niso upoštevali. Za ostale so bila vrata na stežaj odprta.
In medtem, ko je v javnosti po vojni nastala slika jasnega, neusklajenega konflikta med partizani in četniki, je v resnici 1941. obstajal je sporazum o sodelovanju, ki je bil resničen začasen in kratkoročen, saj so nekateri nadaljevali po poti antifašizma, drugi pa so se obrnili na sodelovanje z okupatorjem. Številni Srbi so bili neodločni glede tega, kateremu gibanju naj se pridružijo, pogosto pa so bili tako v enem kot v drugem.
“Sajkača ima dve plati,” je takrat spregovoril Milovan Đilas.
Ta stavek, ki je veliko bolj natančen, kot si včasih želi priznati.
Že sama ideja o aboliciji je bila preprosta. AVENUA 20. Oktobra 1944. , na dan osvoboditve Beograda, sprejme odločitev: splošna amnestija je dana vsem pripadnikom Mihailovičevih enot. Le nekaj tednov prej je londonski kralj Peter naročil četnikom, naj prekinejo sodelovanje z zavojevalci. Ne poslušajo ga. Ampak poslušajo Titovo sporočilo. Ker nosi nekaj, kar je bilo takrat veliko pomembnejše, priložnost za preživetje.
Do konca vojne se bo partizanom približalo večje število četnikov v Srbiji. Nekatere iz prepričanj, mnoge iz strahu, večina pa iz čistega računa. Obstajajo prizori, ki jih današnji nacionalni spomini redko omenjajo. Sredi noči se brije brade, uniforme se odstranijo, zaobljube pozabljene, včerajšnji “sovražniki” pa jutri korakajo v isti mašini. Posamezne enote, ki se še dan prej niso hotele boriti proti nacistom, zdaj vstopajo v partizanske čete in se kot “osvoboditelji” odpravljajo na zahod države.
In tukaj je tisto, kar se najbolj redko omenja: v valu abolicije niso prečkali le navadni vojaki. Prekrižali so tudi ljudje, katerih roke so bile globoko umazane s krvjo. Mesarji, lokalni poveljniki, civilni izvršitelji, ljudje, ki so se jih vasi in vaščani slabo spominjali, so nenadoma postali “borci Ljudskeosvobodilne vojske”. Mnogi od njih nikoli niso odgovarjali za svoja dejanja. V množici novih aplikacij so se izgubili imena, zločini, obrazi, cele biografije. Vojna je pogoltnila sledi, novi red pa je imel druge skrbi.
Tukaj se rodi eden največjih paradoksov jugoslovanske zgodovine. Tisti, ki so do včeraj sanjali o veliki Srbiji, postajajo del sistema, ki bo predstavljan kot bratstvo in enotnost. Mnogi izmed njih bodo kmalu zasedli odgovorna mesta v komunistični upravi. Tako velikosrbska ideologija v njih ni izginila; bila je le skrita, zapakirana v novo obleko, tišja, globlje in veliko bolj inteligentno urejena.
Številke povedo, kako velika je bila ta preobrazba. Pred ukinitvijo je bilo število partizanov v Srbiji presenetljivo majhno: v začetku leta 1944. v celotni Srbiji je bilo med 20 in 25 tisoč partizanov. Manj kot v Bosni, manj kot na Hrvaškem, manj kot v Sloveniji. A le nekaj mesecev kasneje, po ukinitvi in množičnem pritoku četnikov, ta številka ostro skače. Do pomladi 1945. partizanske sile v Srbiji presegajo 100 tisoč borcev. V nekaterih enotah so polovico sestave sestavljali nekdanji četniki, v nekaterih brigadah še več. O tem je bila tišina, ker tudi zmagovalci niso bili zadovoljni, kdo je prišel pod njihovo zastavo.
Ko govorimo o ukinitvi četnikov leta 1944. leta je lahko pasti v past preprostih interpretacij. Ampak zgodba nikoli ni bila lahka. Gre za zgodbo o strahu, preživetju, politiki, izdaji in pragmatizmu. Zgodba o času, ko ljudje niso bili razdeljeni na “dobro” in “slabo”, ampak na tiste, ki so v pravem trenutku razumeli, kam piha veter.
In morda zato AVNOJ-ova odločitev še danes visi kot senca skozi celotno obdobje. Kajti tisto, kar naj bi bilo odpuščanje, se je za mnoge spremenilo v pozabo. In pozabljivost, v naših krajih, ima vedno svojo ceno.